Monolozi i Recitacije

Gadna stvar, kad imas pa nemas. Kazu da je najgora kletva “da Bog da im’o pa nem’o”…
Imao sam dosta toga, imao pa sad nemam….
Imam dosta toga. Nisam imao, a sad imam. Mozda poslije necu imati…
Mozda cu poslije imati sto nemam sada, pa opet nemati, i opet imati, i nemati…
Imas pa nemas, i prezalis, pa zar ima nesto sto se ne moze prezaliti. Prezalio sam jednu veliku vecinu izgubljenog, prezalicu jos…
Pa dobro eto neka je tako, ostaje mi samo da to prihvatim, onako, bez objasnjenja, zdravo za gotovo…
A kako je to tesko… Nije tesko prezaliti, ako nadu imas. Ali onda trazis… ne ono izgubljeno, ne zamjenu za izgubljeno, vec nesto, nesto, nesto sto ne znas ni sta je, ni ko je, ni od koga je, niti kako ce doci, ali trazis. Trazis od nekog slucajnog prolaznika, koji je, ni sam ne zna zasto, zavirio u tvoj zivot kroz kljucaonicu, i slucajno mu se dopalo ono sto je vidio. A koliki dio kuce se moze vidjeti kroz kljucaonicu? I hoce prolaznik da otvori vrata, da udje u kucu zvanu zivot, da vidi sve.
Da, o tebi govorim, slucajni prolaznice, sto si provirio. Dobro razmisli prije nego otvoris vrata, jer unutra mozda i nije ono sto zamisljas. I ne zaboravi, i ja cu htjeti tvoja vrata otvoriti, i jos cu mnogo toga htjeti. Htjeti cu da budes ono nesto, da mi pruzis ono nesto, nesto sto ni sam ne znam sta je. I htjeti cu da mi pokazes da nista nisam izgubio, da nikada nista nisam ni imao, da nikada nisam ni znao sta znaci imati, da imam samo tebe…