Monolozi i Recitacije

Sjetih se danas one enciklopedije citane pod svijecom, dok su okolo bijesnile ratne strahote. Zvala se “1000 zasto, 1000 zato”. I vratih se tako par godina unazad, i skontah koliko se, u medjuvremenu, u mojo glavi, rodilo ovih “zasto”, bez onih “zato”:
Zasto vise ne smijem, ne mogu, nisam, ono sto sam nekad bio i radio?
Zasto nema raspusta ko prije? Pa da odem kod tetke u Sloveniju. Da idemo da se kupamo u jezeru, da Sabina, Ceca i Jasna krisom rodici govore kako sam sladak. I da presnimavam pjesme Bijelog Dugmeta i Plavog Orkestra na kasetu devedesetku, da se zajebavam sa Hordama Zla sa Saleka.
Zasto ne mogu patiti zbog neke cure iz razreda, i cinjenice da je izabrala drugog, i zasto ne mogu igrati lopte od sabaha do aksama?
Zasto ne mogu ici krasti jabuke od Mine Suljinice, i sjemenke iz bundeva, od nekog tamo cike, koji nam poslije, kad nadje rasjecene i istruhle bundeve, psuje sve po spisku?
Zasto ne mogu ici cijepati drva u Nedze i Suketa, pa onda da i oni dodju u mene?
Zasto ne mogu sebi praviti luk i strijele od ljeskovine, i tokmak od zove, i zasto ne mogu “burati” maline u pivskoj flasi?
Zasto ne mogu ici na takmicenje iz matematike, i da me sve profe poslije postedjuju, jer sam bio sedmi u drzavi? Zasto ne mogu pisati za GIM o stetnosti spanskih sapunica po drustvo, i voditi “Pecat Mladosti” na radiju?
Zasto s Taibom ne mozemo uzeti sebi po vruc hljeb od Smajla, prostrti deku “na skoli” i gledati meteorsku kisu?
Zasto…???…
Ko?… Sta?… Ko i sta ima pravo da mi sve ovo oduzme?
Ne zna covjek je l’ bolje odgovor znati ili ne znati…
I zabranjujem vam da mi u komentarima odgovarate kako zivot prolazi, godine prolaze, stari se, postaje se zreliji, da je sve to normalno, da je zivot takav, da uspomene ostaju da zive… Ako vec hocete, napisite nesto sto ne znam, budite kreativni.