Jedna od onih noci
Ovo je jedna gadna noc. Nedovoljno pametan da bih shvatio sebe, nedovoljno mudar da bih pronasao pravi razlog, nedovoljno jak da se od svega otrgnem. U mislima prolaze lica poznata, dok, kao u onom lutrijskom bubnju, biram kome se obratiti. Bubanj se zaustavi na dobro poznatom licu, malo se zamislim, odustanem, i ponovo pokrenem bubanj. Jedno za drugim, smjenjuju se lica znana, likovi svih mojih prozivljenih pripovjetki.
Upravo tako, zivio sam kroz pripovjetke. Likovi su ulazili u moju zivotnu knjigu, obavljali svoje uloge, i skoro neprimjetno, kao po pravilu, napustali me. Sa svakom zavrsenom pripovjetkom, oni su napustali mene, ja sam napustao njih. A tako jako sam zelio da moj zivot bude roman, jedna cjelina sa likovima cije su uloge vazne bar koliko i moja, likovima koji me nikada nece napustiti. Neko jednom rece “zelje su jedno, mogucnosti drugo”. Jesu, ako sam ista naucio, to jesam.
Zalim… Ne znam zbog cega zalim, ali zalim. U meni je jedna velika praznina. Je li sve ovo proizvela ova fotografija na koju sam slucajno naletio, je li to ova neizdrziva samoca, je li to misao na proslu noc kada sam glavu drzao na jednom prijateljskom ramenu, je li to samo zbog dana provedenog bez razgovora s osobom na koju sam tako navikao, jesam li ja samo bespotrebno slab?
Koliko samo pitanja… Negdje sam procitao da ce, na Sudnjem Danu, covjek koji bude zadnji umirao, sa ono malo snage sto mu ostane, u zemlji, noktima, zagrebati upitnik. Eto, takvi smo mi ljudi, stvoreni da se stalno pitamo, i nikada ne nalazimo odgovore. Najbolje prolaze oni koji se najmanje pitaju, sreca je najbliza onima kojima odgovori nisu vazni…
Dodaj komentar