Monolozi i Recitacije

(pisano 21. Januara 2008.)

Htio sam poceti sa “Dok su oblaci ispod nas nekuda hitrili…”, pa skontah da se mi ustvari krecemo dosta brze iznad oblaka. Ode mi koncepcija u startu. Ipak nastavljam. Upravo smo prosli ona ostrva na sjeverozapadu Skotske, kojima se ne mogu sjetiti imena, a u trenutku kad ovo prekucavam na blog mrsko mi ih traziti na mapi. Ova Amerikanka do mene sad sigurno konta sta mi bi, gledam film nemigajuci, a onda odjednom pogledam kroz prozor, vadim olovku i papir i pocinjem pisati.

Na ekranu ispred mene igra “Martian Child”, film sa John Cusack-om, o djetetu koje misli da je s Marsa. I tako mi pogled s filma ode kroz avionsko okno, ugledah oblake ispod sebe, tamnoplavo nebo sa crvenkastom linijom koja bi se, da smo na zemlji, zvala horizont. Uskoro ce mrak. Iako pratimo Sunce nedozvoljavajuci mu da nas ostavi u mraku, ipak se zemlja nesto brze krece od nas.

I onda, tamo negdje na oblacima koji cine moj trenutni, “nebeski” horizont ugledah tebe. Ides po plocniku zagrebackog aerodroma, bas onakva kakvu sam te juce zadnji put vidio. Sive cizme, farmerke, rozi dzemper, raspustena kosa…

Sa suzama u ocima me pitas: “Je l’ to moras ici?”. Tada su me samo bili pogresno prozvali, ali par sati kasnije otisla si ti. Danas evo odoh i ja. Nije da moram, al’ idem misleci da cemo ovako imati bolju buducnost.

Izdrzacemo mi ovo sreco, ako Bog da… Voljecu te vjecno…